Pre nego što sam prvi, najprviji, put otišla na jogu, dosta dugo sam razmišljala na tu temu. Dopadalo mi se sve to, samo nikako da odlučim i krenem. Oko mene hiljadu i jedna «škola» joge, te hata, te ova, te ona, ali nikako da me neka privuče da zaista odem. Sad mislim da je to zato što sam čekala Gopi J
Moja draga Andjelka – intuitivna i radoznala kao ja, samo daleko odlučnija kad je stupanje u akciju u pitanju – uvela je Gopi i Lidiju u moj život i to je jedan od razloga zašto ću joj biti zahvalna for ever and ever.
Prvi čas – ja uzbuđena, malo rezervisana, nemam pojma šta da očekujem, ali su me atmosfera, svetlo, prostor i, iznad svega, Lidija nekako odmah kupili. Ne sećam se šta smo sve radili tog prvog časa, ali dva momenta nikad neću zaboraviti: kad smo seli u turski sed, zatvorili oči i otpevali ono čuveno «Ommmmm», kao da je sve došlo na svoje mesto. Kao da sam utonula u potpuni mir. Kao da ceo život to radim. It felt right. To je to. To sam ja.
I na kraju – vreme je proletelo, ustajem prepuna toliko pozitivne energije da hoću da prsnem, osmeh od uva do uva, iz mene kulja neka sreća, neka radost, činilo mi se eksplodiraću i ja, usred priče s Lidijom, prekinem nit i kažem «Izvini, ali ja moram da te zagrlim»! I tako izgrlih ja našu učiteljicu tog prvog puta iz neizmerne zahvalnosti što mi je omogućila da osetim sve to što sam osetila, da osetim sebe.
U početku sam bila redovna. Onda je došlo proleće, a kao i svaki strelac, mene ne drži mesto i s prvim suncem i dužim danima i lišćem, ja sam počela da zabušavam. Kako je došlo leto, ja batalila jogu potpuno – pritom, osećala koliko mi je divna i koliko uživam i sve, ali... Eto. Takva sam ja, nedotupavna :)
I teklo tako leto, ja trošila one zalihe ludačke energije koju je joga oslobodila u meni ili ulila u mene ili kako god. Najpre sam primetila da više nemam toliko poleta. Onda su počela da me bole leđa od sedenja, a i cuckanja jednog nemirnog vragolana, kao pre joge. Onda se sve nekako poremetilo. Kao da sam se malo izgubila – sve je bilo tu kao i pre, ali kao da to nisam bila ja. U nekim trenucima sam se osećala kao da su mi vezane oči i ja idem i udaram u stvari, nemam pojma ni kamo idem ni zašto, vrtim se u krug. Pritom, okružena ljubavlju – muž divan (Andja može da potvrdi J), deca mila, ali nešto nedostaje. I na kraju shvatim. Nedostajem ja. Ona ja s joge. Nedostaje mi onaj osećaj da sednem, zatvorim oči, osetim svetlost kako me obliva. Jer tako ja osećam jogu.
I, eto mog drugog prvog puta :) Opet je prvi put jer sam sad drugačija. Tamara koja je prošlog decembra krenula na jogu nije ista Tamara koja je prošlog četvrtka krenula na jogu. Ona prva je bila opuštena, raspoložena, radoznala da otkrije nešto novo. Ova sad je bila malo slomljena, malo izgubljena, malo u potrazi za sobom. Ali nešto je bilo isto. Osećaj mira kad sam se spustila na pod i izgovorila «Ommmmmmmm». Svetlost. I znam da sam dobro.
Na pocetku ove price moram da napomenem da u trenutku kad sam krenula na jogu nisam imala sjajnu fizicku a ni psihicku osnovu. Nikad se nisam bavila sportom, sve sto bih probala da praktikujem fizicke forme radi posle dva, tri meseca bi dosadilo. Tako da, bez preterivanja, moram priznati da kad sam dosla kod Lidije na casove nisam znala gde je levo. :)
A ni psihicka osnova nije bila mnogo bolja. I sada mi je cudno da u periodu studiranja, ili prilikom citanja raznoraznih knjiga, analiziranja, pisanja na razne teme nikada nisam pomislila da treba da zastanem, nesto da promenim, da ne ide dobro. Nijedna knjiga tome me nije naucila.
Dan za danom prolazio je, zivela sam kao da hodam bosa po staklu. Konstantno preispitivanje, vracanje unazad, anticipiranje, kakav sam covek, zasto nisam drugacija, gde sam pogresila, sta sam propustila.
I onda sa mojih 25 godina, onaj deo mog uma koji nisam cula od konstantne buke preispitivanja i samokritike progovorio je. Krenula su gusenja, nesanica, strah, drhtavice, nesrecne misli koje nisam znala da kontrolisem. Dijagnostikovana anksioznost, uz to gastritis. Zacarani krug. Jos preispitivanja. U nedogled. Kako meni to da se desi? Kako u ovim najboljim godinama? Niko blizak meni nema taj problem. Ne pricam nikom. Sklanjam se.
To stanje nije odmah sasvim iscezlo,ali sam naucila da zivim s tim, nekada je sve islo dobro, a nekad bi me los period iznenadio. Nekoliko godina nakon tih prvih znakova, dosla sam u Gopi. Ni na ciju preporuku, bez ikakvog predznanja, bez ocekivanja. Ali posle prvog casa znala sam, dosla sam da ostanem.
Gladna koliko prakse, toliko i teorije, upijala sam svaku Lidijinu rec. Naucila tako da um zna biti nezgodan druskan, da nije to samo moj problem, nego da ga imaju svi. Naucila sam da se ne poredim, da smo svi drugaciji, a opet, slicni.
Naucila da usporim, da zastanem, da cujem. Da slusam dah, da pratim otkucaje srca, da osecam delove tela, da posvetim paznju. Da budem svesna. Vrlo brzo, kroz tu svesnost, dosla je i ljubav. Ljubav prema dahu, prema zvuku mog glasa, prema toplini prstiju. Ljubav prema svemu sto je moje i sto sam ja.
I odjednom, sve je postalo lakse. Nema vise onog dzaka kamenja koji sam osecala na ledjima svaki put kad otvorim oci.Prve promene koje sam primetila nisu bile fizicke, promenilo mi se lice. Odraz u ogledalu.
Proslo je vise od godinu dana od mog prvog dolaska ovde. Volim jogu, citam o njoj, otkrivam. Znam da sam mali pocetnik i da mnogo toga jos imam da naucim. I to me neizmerno raduje.:) Mozda nekad probam nesto drugacije, neki novi stil, neki drugi pristup, ali cu uvek znati da imam gde da se vratim.
Samo na jedan nacin mogu zavrsiti ovaj tekst, a to je tako sto cu izraziti veliku zahvalnost Lidiji i Danici. Za sve sto su rekle, za sve sto su podelile s nama, za paznju, za trud, za energiju na kojoj se svi mi u Gopiju ljuljuskamo. Hvala za ovih divnih godinu dana provedenih ovde i za sve buduce zajednicke godine.
Ako vam kažem da u Gopi centar dolazim kraće od mesec dana, možda moje iskustvo ne bi nekome zvučalo uverljivo, ili dovoljno.. Ipak, ni mesec dana. Zato ću vam reći sta je bilo pre i šta se desilo na prvom času joge.
Nisu uvek okolnosti oko mene bile dobre, ali sam se ja trudila da budem dobro i da uvek obraćam pažnju na vedru stranu. I kada bi me neko pitao, ne bi mi ništa falilo, ne bih ništa dodala i oduzela, jer sve je kako treba. Klackalica, klatno, tasovi, šta vam je draže, uvek su nekako u ravnoteži. Tuge i sreće se smenjuju i to je ok. I sve mi je taman, tamo sam gde želim da budem, sa sobom, sa ljudima oko sebe. A onda sam, kao da me je neko trgnuo iz sna, primetila da mi je stan tesan, da se sudaram sa nameštajem, da su mi ramena plava jer se redovno udarim o policu u kupatilu, o vratima tus kabine da ne govorim. A reći ću vam da sam arhitekta i da osećaj o prostoru deo mene… Za poslednjih par meseci sam obila pločice u kunhinji na tri mesta, jer su mi ispadale stvri iz ruku, meni nikada ništa nije ispadalo iz ruku. Osećam se kao da mi je nako tesno svezao nadlaktice uz telo i ja mlataram rukama, svakodnevno, pokusavajci da normalno funkcionišem. Telo i glava su mi bili tesni i to je bio momenat u kom sam odlucila da krenem na jogu, koja me je pak oduvek privlacila, ali je ne znam iz kog razloga nisam praktikovala. Saznala sam ubrzo.
Gopi je mene sam nasao, baš kao izgubljeno tele. Možda će nekome zvučati preterano, ali nemam odgovor na pitanje zašto baš Gopi, od toliko joga centara u Beogradu. Moj prvi čas je bio kod Lidije, došla sam spremna na to to da će biti super. I prevarila sam se. Bilo je neverovatno. Otkriven je jedan sasvim novi svet, koji je zapravo sve vreme prisutan u meni, svima nama, duboko uspavan. A koračanje po njemu je jedinstveno iskustvo. Malo je reći da sam odlepila za jogom. Počela sam da čitam, isprobavam asane na tepihu, u krevetu, kadi. Hodam do posla i vežbam uđaji pranajamu. Ne bih ni pomislia da preskočim jedan čas. Što se mene tiče može da ih bude i više nedeljno, može svaki dan. Joga mi se nenadano uvukla pod kožu, i malo mi je redova da vam prepričam sve osećaje. I nije to bajka, nije sve fenomenalno, jer tasovi moraju da budu u ravnoteži, ali osećaj zgrčenosti jenjava. I ne znam gde će me odvesti ovaj put, ali sam na svojoj maršuti od posla do kuće našla neočekivano utočište, gde kao u bunar mogu da ispustim sav svoj talog. I osećaj je dragocen.
Ispostaviće se da je Lidija sestra iz nekih prošlih života, jer ne mogu drugačije da opišem zašto mi se čini da je poznajem ceo život.
Potpuno nova, sam se posle jednog časa u svačionici naglas pitala zašto ovo nisam uradila ranije, i dobila sam odgovo odmah: ne nađeš ti jogu, joga nađe tebe.
Marija Kovljanjić
Pe nekoliko godina sam prvi put čula za Gopi centar i pohađala sam njihove časove 2-3 meseca. To je bilo vreme kada sam počela da radim na sebi, vreme kada sa shvatila da treba da se promenim inačeee odoh u Honduras :) a onda sam odabrala jedan drugi stil joge koji mi se u tom trenutku učinio potrebnijim.
To vreme je bilo veoma turbuletno... vreme prihvatanja odlaska meni dragih ljudi, osećanja krivice i stalno postavljanje pitanja da li sam uradila sve što sam mogla...kakvi su bili naši odnosi, kakav sam ja to čovek ...do saznanja da štitna žlezda radi ubrzano....
I to saznanje je bio moj izazov Promeni se Tanja! Promeni se ...i tako je počelo moje interesovanje za jogu.
Joga je bio izbor koji se nekako sam namestio i samo sam pratila sebe.
U oktobru 2012 mi je odstranjen miom i morala sam da napravim pauzu. Jako sam želela da ponovo krenem na jogu i Gopi je bio moj izbor, izbor za moj novi početak.
Intenzivno druženje sa Gopi centrom ...hm čekaj nije dobro....moje druženje sa gđa Danicom a kasnije i sa Lidijom započelo je 1. maja 2013 .... Gopi centar je prostor koji, mi koji redovno dolazimo kao i oni koji povremeno dođu, koristimo ne samo da vežbamo jogu već i da učimo, da se družimo, radujemo, tugujemo, razmenjujemo....
A svašta se može naučiti od Danice i Lidije, jer one svoje znanje i iskustvo dele dušom i srcem i to se oseća.
Danica i Lidija, majka i ćerka........kao svi ostali divni ljudi koji dele svoje znanja i iskustva sa nama i mi koji dolazimo, to je ono što je Gopi centar, Razumevanje Ljubav i radost.
Tu se osećam kao kod kuće.
Tanja Stupar
Pošla sam na jogu, sa idejom da iscelim svoju dušu i telo, da ih spojim u jedno, da izbalansiram mogućnosti i želje duhovnih i fizičkih potreba. Vreme je pokazalo da se do toga dolazi polako, da je to nadohvat ruke ali opet da je to dugotrajni i dinamički proces.
Stičem više stabilnosti, odrastam u sebi, jurim za zrelijim pristupom a opet se trudim da osluškujem dečijom radoznalošću. Pronalazim sebe, kreiram novu unutrašnu pojavnost koja se spolja nazire. Joga me opušta, stabilizuje, menja u željenom smeru.
Ovo je jedna od mnogih priča, a pripada bilo kojoj ženi ili devojci, to je misao oblikovana od bilo koga i bilo kada
Pismo za Danicu - Ispovest kroz šetnju
Bila sam u momentu čestica plutajuća i osećala širenje kosmosa, a ja u njemu treperim dezorjentisano i neorganizovano. Mogla sam da se uporedim sa paramecijumom, papučicom s hiljadu treplji povređenih od nekih ljudi.Takva sam plutala u snu umorna od dana koji me je od jutra polako trošio, grizao surovo, oduzimao i smanjivao do nekih nepotrebnih zastrašujućih, malih minusa. Sve se u deliću sekunde potiralo i potresalo me. Vreme je čudan prijatelj dok nam poklanja deliće života, dok nas obogaćuje i okružuje. Takva je Danica kad vaja rečima, pokretom i snagom uma i stavom, višedimenzionalnim verovanjem u osvešćivanje svakog dela tela, od vrhova prstiju, do nevidljivih tananih tragova skrivene duše.
Pretvarala sam se u ranjivu ženu s tragom straha u skrivenim porama kože i krvi, strah me je u talasima obuzimao i učinilo mi se da me preplavljuje. A strah i panika su oblikovani u stres, počinju da nas prate, truju i rastavljaju na delove. Čine od nas pocepane ličnosti, nesamostalne i poluuništene za sreću.
Kada sam se probudila obuzeta izbezumljenošću znala sam šta treba. Kada je došlo veče s tom odlukom sam pošla Krunskom. U ružičastim prostorima čekale su marame vedrine, u maloj sobici moja trenerka i peškir i to je bilo dovoljno.
Prostirka i ljudi, svako sa svojom aurom, a Danica nam je glasom i mirom davala sjaj i punoću aure koju nam je vraćala toplinom. Ispunjenje je nadolazilo polako u saznanju da svako ima svoju odluku i put obasjan svetlošću. Tako je od postanja sveta pa do danas i biće.
Mirjana Sisojević-Radojičić
Čuvamo svoje jezgro i suštinu plašeći se da nam se odmotaju slojevi bitni za našu zaštitu i trajanje. Odmotavajući se i uzimajući naše zaštitnike čine da postanemo slabi i da se sve teže odupiremo svakodnevlju. Kada nas uznemiravaju sitnim zađevicama, glupim razlozima uništavaju pokoricu stvaranu polako, postepeno, godinama. Ljušte naše nadzemlje, troše dobru volju i dragocenu vedrinu, kidaju baršunastu put i stvaraju bezlične i razbesnele stvorove. Serija lica sklopljena od Nosferatusofih zuba, izbezumljenih vilica, s nezamislivim grimasama formiranim od događaja nanizanih u niz bez mogućnosti odbrane s grimasama od straha, ružnih pomisli. Takva lica hodaju svetom, gradom bez nade u prosvetljenje i spas. Takvih lica nema u sredini okruženoj smirenim pokretima gde Danica stavom, glasom i likom unosi u svaki pokret nadu u blagi mir i verovanje da negde postoji mali prostor zaštite i sreće. Prostor u toplim bojama s pravougaonom prostirkom i na svakoj smiraj i nada, to je mesto koje neguje i stvara i poklanja mu deo stvaralačkih mogućnosti.
Pokret, disanje, misao neopterećeni spoljnim zbivanjima. Kroz otvoren prozor dolazi miris kiše, dobovanje kapi ili cvrkut ptica, veče koje se prikrada, a sve to začinjava ružičasta boja zidova sa oslikanim zvezdama za smirivanje pogleda ili Ganeš u pozi meditacije kao da sve okružuje jedno posebno značenje i svet postojeći samo na tom mestu omeđenom tišinom i smirenim glasom, „Osvestite svoju kičmu, neka su vam glava, vrat i ramena u jednoj ravni, namestite se udobno. Glas poziva na smirenost posle burnog dana, trčanja, rada za kompjuterom. Ruke kao sekirom seko vazduh kroz prostor, kroz život i nesmireno vreme i u jednom pokretu vraćaju energiju i stabilnost sebi.
Figure iz životinjskog sveta čine nas jačim jer od položaja kobre gde izvijanjem vraćamo mladost kičmi i uvek za još jedan stepen koliko možemo u svetu asana produbljujemo disanje i dodajemo još neki lanac u karici povezanih vežbi istezanja u svet smirenosti i opuštanja, u trajanje mirnog, razboritog ulaska u sebe, traženja svoga puta. Ruke kao sekirom seku vazduh kroz prostor, kroz život i nemirno vreme. Položaji iz sveta zveri čine nas jačim jer od položaja kobre gde izvijamo mldost kičme i prtimo druge asane.
Još malo, koliko možete, vodi nas Danica Miljković u svet sebe, u smirenost i opuštenost, u trajanje mirnog, razboritog ulaska u unutrašnjost svetlu od boja i trajanja, u traženje svoga puta, želje.
Žene nasmejanih lica žure tu gde ih čeka jedna smirena figura. Polako brige taložene tokom dana na kosu i osmehe počinju da lebde i nestaju kroz prozore, a osmesi se šire i putuju kosmosom. Putem Indije, tragom punog meseca kada se neke želje produbljuju i izazivaju u nama potrebu da ih ponavljamo kao mantre koje ne razumemo, a zvuče čežnjivo i primamljujuće. Ponavljanje mantri plovi vazdduhom prostorija kroz mirisni svet ideja i stvari kao kod Kastanede osećanje povišene svesti. Pred nama se otvaraju predeli belih, smirenih kuća u jednom veselom svetu sa sarijima i umotanim telima zaštićenim mantrom i dubokim uverenjem o harmoniji kosmosa i čoveka. Da su ti putevi rondo, da je osmehnuti Ganeš znak sreće, talisman, osećanje sigurnosti i osmeha na licu. Izvezeni svet Indije kreće se i plovi oko nas vidljiv i nevidljiv s otvorenom ljubavlju prema svemu što je ljudsko, prema životu koji teče kroz naše centre, pronađene čakre, a kroz njih teče spoznaja života.
Kakva bi trebalo da bude duhovna osoba, kako bi trebalo da govori, da živi, na koji način bi trebalo da postupa. Guru je biće koje uklanja neznanje uma. On uči prosvetljenosti bića željna svetlosti. Čovek je prepun pitanja, u njemu je svet odgovora i tajni. Čovek čuva u zabačenim delovima duše i prostorima tajne na koje možda i nema odgovora.
Osoba uravnotežena u svim životnim stanjima, takvu osobu možemo hvaliti ili maltretirati – to neće uticati na njen um. Kao žena na kamenu tako se ona transformiše pred nama u lepotu života, vaja pokretima svet koji je postojao, bio i biće nagovešten u svakome stavu. U Krunskoj 37 u oazi nežnih mirisa i blagog prostirućeg zvuka umetnost pokreta i harmoniju boja poklanja svima koji umeju da osete nežne vibracije svetova. U bespuću i tami tamo gde nema puta, svojim jednostavnim rečima učini da sve oko nas ostane negde, a svako se oseća kao da ima malo ostrvce i vodu okolo svega, nalik blagom okruženju. I dok narandžaste prostirke svetlucaju mirom, čarobni ćilim lebdi, u prostoru smišljenom i poklonjenom svakome ko ume da otkrije put postojeći od davnina – vidljiv samo odabranima.
Mr Mirjana Sisojević-Radojičić